Vesna Rakić-Vodinelić: Oduzmite im legitimitet

Beograd, 28. oktobar 2011 – Mislim da se može tvrditi da još od 2006. godine, kada je donesen važeći Ustav Srbije, a potom u nekim drugim prilikama, nema prevelike razlike između političkih stranaka koje su na vlasti i onih koje su u opoziciji, u njihovim pogledima na takozvane državne probleme Srbije, a još manje ima razlike između tih stranaka u pogledu njihovog odnosa prema građanima Srbije. Ne može se govoriti samo o tome da vlast nema legitimitet, nego i opozicione političke partije, prema načinu na koji oni deluju i nameravaju da zastupaju građane kad jednog dana dođu na vlast, može se tvrditi da se sve one zajedno uopšte ne bore za svoj politički legitimitet i da formiraju, sve zajedno, neku vrstu, makar u svojim očima, političke elite, koja se suprotstavlja prosečnom građaninu i koja namerava da vodi politiku i da preduzima političke akcije, bez obzira na to kako se građani prema njihovim aktivnostima odnose, izuzev u periodima kada izbori neposredno predstoje.

To je jedno. Drugo, mislim da je pravo izbora ili mogućnost izbora, makar za one među nama koji su verovali u parlamentarnu demokratiju u Srbiji, nestalo, da građani nemaju nikakav izbor. Za mene nije izbor da biram između Demokratske stranke i Srpske napredne stranke, jer ja za Srpsku naprednu stranku nikad ne bih glasala. Jednostavno, to se protivi celokupnom mom pogledu na svet, mojoj nedavnoj ličnoj istoriji i to je stranka koja za mene ne dolazi u obzir, zajedno sa radikalima, zajedno sa Demokratskom Strankom Srbije i sličnim strankama populističko-desničarskog diskursa. Dakle, moj izbor bi se sveo ili na Demokratsku stranku ili na, ne znam, Liberalno demokratsku partiju, za koju sam ja na poslednjim izborima i glasala, međutim, odista je vrlo teško zaboraviti i neka razočarenja koja je makar meni Liberalno demokratska partija pričinila u ovih poslednjih nekoliko godina. Iako je to stranka u opoziciji i upravo zato što je stranka u opoziciji, a ne na vlasti i uz rizik da možda budem nepravedna, ja ću pomenuti dve takve situacije koji mene lično uzdrmavaju u ideji da glasam za njih, a to je bio njihov stav prilikom izmena i dopuna zakona o medijima, a takođe jedan njihov veoma, tako da kažem, indolentan stav kada se desio ovaj skandal sa takozvanom reformom pravosuđa.

Dakle, sve političke stranke sve tolerišu, i partokratskim pristup stvarima sve političke stranke dolaze u situaciju da se u nekim takozvanim državotvornim ili njima značajnim pitanjima udružuju i budu na jednoj strani, a građani kako se snađu i kako im bude. I drugo, nema odista, bar za mene, nekog pravog izbora. I onda sam se malo potrudila da se vratim na teoriju političkog legitimiteta i do sada sam se najviše bavila Maksom Veberom i došla sam do zaključka da ako građanin ovde želi da bude građanin, da izađe iz nekog podaničkog ili poslušničkog mentaliteta, mora nešto da učini. Sada je ulica, kao mesto za izražavanje političkog protesta, postala nečija druga teritorija, onih koji se eufemistički nazivaju huliganima ili navijačima; u suštini, radi se o ekstremističkim desničarskim, pa u dobroj meri i o fašističkim grupacijama. To je sad neko društvo koja ja sebi ne bih poželela na ulici.

Ali nezavisno, i da ulica ne pripada ili da se pretežno nekako ne identifikuje sa takvim grupacijama, ja imam utisak da neke energije, koja se, recimo, ispoljila u Americi, sada prilikom okupacije Volstrita i brojnim gradovima u Evropi, kod nas nema. I onda, ono što preostaje je relativno lako.To što preostaje, što je relativno lako, je: izađite lepo na izbore ili nemojte izaći, kako god hoćete, premda ja mislim da je pametnije izaći. Uzmite vaš glasački listić i napišite im poruku. Time ćete vi svoj glasački listić učiniti nevažećim i oduzećete im legitimitet. Nemam ja nikakvih iluzija da će se onaj ko dobije većinu glasova imalo na taj deficit legitimiteta osvrnuti. Vlada će se formirati, ali znate, moramo se ipak prisetiti toga da politički legitimitet nije prazna priča i da je on igrao nekakvu ulogu u našoj bližoj istoriji. Evo na primer, ta vlast Slobodana Miloševića.

Po tadašnjem ustavu, predsednika je birao parlament i to je bio slab predsednik. On je hteo da bude jak predsednik, ali ne samo to, on je hteo sebi da pribavi i politički legitimitet, bio je potpuno svestan da ga gubi ili da je on okrnjen i tada je promenio ustav. Čak je on, koji je bio autokrata, smatrao i našao je za potrebno da, makar na formalan način, povrati nešto političkog legitimiteta svojoj vlasti. Takođe, dogodilo se sada kada su bili izbori za centralnu vlast u Bosni i Hercegovini, da je jedan veliki procenat birača, dakle oko 20 posto, precrtalo biračke listiće i to neki bosanskohercegovački intelektualci smatraju jednim od razloga zbog kojih se više od godinu dana posle izbora nije formirala vlada na nivou čitave Bosne i Hercegovine. Dakle, moguće je da je to naivno stanovište, da je politički legitimitet time izgubio svoju stvarnu sadržinu, i da ma kako nama izgledali naši vlastodršci, oni ipak računaju sa političkim legitimitetom.

Sa druge strane, ja sam potpuno svesna da će oduzimanje legitimiteta najviše pogoditi one stranke koje predstavljaju bolji deo stranačkog spektra. Ja ne vidim neku preterano veliku razliku u politici između Demokratske stranke i na primer, Srpske napredne stranke. Nema tu razlike preterane. No međutim, iskustvo koje mi već imamo sa radikalima u vršenju vlasti i sa socijalistima u vršenju vlasti je toliko strašno, da se zapravo pitam, ne bi li to oduzimanje legitimiteta Demokratskoj stranci, LDP-u, veoma lako dovelo do toga da biračko telo, koje sledi nove, stare radikale i Soijalističku partiju Srbije, ne bi odnelo, dakle, jednu vrlo značajnu prevagu. Ja, naravno, na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali nekako osećam da svim našim političarima treba nekako sasvim jasno pokazati da je politički legitimitet nešto na šta oni moraju da obraćaju pažnju ne samo onda kada izbori predstoje, nego za čitavo vreme mandata. Čini mi se da je to jedino što može da vrati političke stranke onome što one moraju da budu, a ne onome što one pokušavaju da budu u jednoj siromašnoj, poniženoj zemlji, sa gomilom građana koji žive ispod svake granice ljudskog dostojanstva. I meni se zato čini da je ovo moje razmišljanje legitimno. Da li će se ono pretvoriti u nekakvu akciju, da li ćemo mi malo više debatovati o rizičnosti ovakvog jednog poteza, ne znam, ali čula sam i Biljanu Srbljanović da govori o tome.

*Izbor: Peščanik